Општина Сурдулица

Још од праисторијских времена људи су насељавали просторе на којима се данас налази Сурдулица. Данашње име-Сурдулица је романског порекла и потиче од Влаха Сурдуличана. Они су ту давно обитавали, као старо балканско становништво у својим катунима. Богатство краја у ливадама и пашњацима омогућило је развој сточарства. Уз то на овим просторима је од давнина живело и рударско становништво које се бавило топљењем и прерадом руде која је доношена са Варденика и суседних рудника. У развијено бронзано доба становништво ових крајева сачињавали су староседеоци Балканског полуострва. Нешто касније ово подручје настањују Дарданци. У античко доба насеље се налазило на плавини, на домак данашњег атара. Римске колоније обитавају у Сурдулици, користећи рудно богатство власинских рудника гвожђа чија се руда делимично прерађивала и у самом насељу. У доба византијске владавине насеље и даље на истом месту, а искориштавање и прерада гвоздене руде се наставља.

У средњем веку, Сурдулица се налазила у саставу српске државе Немањића. Прерада гвоздене руде је присутна и у овом периоду а о томе сведоче и многобројна шљакишта на подручју сурдуличког атара, која су у новије време искоришћена за индустријске сврхе. У првој половини XV столећа, према казивању Константина Филозофа подручје данашње Сурдулице (Иногошт), држао је под својом влашћу ћесар Угљеша (1402-1423). Половином XV столећа, Иногошт потпада под турску феудалну власт. Од тога доба па све до 1877. год Сурдулица има физиономију сеоског насеља рударског типа. Писани трагови о Сурдулици као сеоском насељу потичу из 1530. године у путопису Б. Курипешића, где он каже: "Затим дођоше у Врању... и доспјеше у село Сурдулица".

Стара Сурдулица

За време аустро-турских ратова у XVII и XVIII веку, становништво Сурдулице је знатно проређено. Ратови и миграциона кретања утицали су на смањење броја становника. Као и из многих крајева Србије из Иногошта се на север иселио велики број породица. Од тог времена главнину становништва чини турска популација. Срба и Арбанаса је било свега неколико кућа уз известан број циганских домова.

Ослобођење Сурдулице од Турака 1877. год. има огроман значај за развој насеља. Сурдулица је 1887. године проглашена за варошицу. Од тога доба она постаје економско средиште Масуричког среза. Балкански ратови су ометали њен развој, а за време Првог светског рата, ниједно варошко насеље на југу наше земље није страдало од поробљивача као што је то Сурдулица. Неколико хиљада Срба је убијено у Сурдулици и околини на местима као што је Дубока Долина који су довођени из целе Старе Србије. Након ослобођења страдалницима је подигнута Спомен-костурница.

Кратак период између два рата у периоду владавине династије Карађорђевића био је довољан да се Сурдулица развије у привредном смислу, који се углавном састојао од индивидуалног занатства, али и трговине, банкарства и енергетике.

Стара Сурдулица

22. априла 1941. Бугари су поново окупирали сурдулички крај. Сурдуличани су интернирани у Бугарску, вршена су мучења, силовања и свакојака зверства. Бугари су два пута палили село Масурицу, као и село Козница. После капитулације Бугарске, Сурдулица је ослобођена 5. септембра 1944.

Након Другог светског рата Сурдулицу је задесио убрзани привредни развој. Она је напредовала у сваком погледу. Данас је модеран град са око 13.000 становника.

Године 1999. Сурдулица је поново завијена у црно. У агресији НАТО-а на СРЈ у три наврата она је бомбардована. При том је страдало цивилно становништво. На жалост, Сурдулица има процентуално највећи број цивилних жртава од свих градова у СРЈ (преко 30 мушкараца, жена и деце) а начињена материјална штета је огромна. Већина објеката је данас обновљена, али у срцима људи остају неизбрисиви трагови и бол због изгубљених суграђана.

Фотографије старе Сурдулице позајмио Фото Власта

Страдања

 

Сурдулица - друга Голгота

Први светски рат 1914-18. малој варошици Сурдулици је донео много несреће и зла. После окупације Србије 1915. окупирана је и Сурдулица од стране Бугара у јесен 1915. Вредан и родољубиви народ Сурдулице и околине за време бугарске окупације 1915-18. године поред тога што је био подвргнут физичком уништењу, био је принуђен и да пуне три године слуша и гледа ужасне страхоте свакодневног зверског убијања Срба у непосредној близини Сурдулице. 

Бугарски окупатори су 1915-18. Сурдулицу претворили у кланицу Српског народа. У том периоду Бугари су до Сурдулице спровели на хиљаде српских интернираца на путу за Бугарску. Од тог броја једва да је половина стигла у интернирске логоре у Бугарску. Остали су тај свој крвави пут завршили на сурдуличким мучилиштима.

Циљеви бугарске политике према овдашњим Србима су били јасни. Најстрожије је било забрањено све што је српско, па и сама реч Србин. Вршена је систематска бугаризација Срба, углавном покољ цивилног становништва, мучења, силовања, интернирања, намети, пљачке, кулук, разарања и паљевине... Убијани су сви виђенији и образованији Срби, свештеници, учитељи, чиновници, активни чланови партија, адвокати, књижари...

Још од првих дана окупације Бугари су почели да врље масовна убијања српског цивилног становништва. По броју убијених у њеној околини, Сурдулица заузима прво место у односу на друге градове. Бугари су убијали широм Србије. Најсуровија зверства чињена су српској цркви и њеном свештенству.

Места на којима су вршени покољи била су под стражом,па Сурдуличани ни своје мртве нису могли да виде,а камоли да их пребројавају. Ископавања лешева и костију на локалитетима злочина, која је вршила Међународна комисија, у чијем саставу су били и такви експерти, као што су Швајцарац др. Арчибалд Рајс и Американац Вилијем Драјтон, нису дала потпуни увид у размере злочина. У Сурдулици су убијани људи из целе старе Србије. Највише убистава је било на месту Дубока долина, али и на местима Калифер, Дубрава, дуж Врле реке и Романовачког потока.

Према истраживањима др. Јована Хаџи-Васиљевића: "у почетку су у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, потом хладним оружјем, па онда кундацима и другим тупим оружјем."

Тачан број убијених Срба у Сурдулици до данашњег дана није познат. До тачне цифре се може доћи анализом података из бугарске архиве тога времена. Др. Миливоје Петровић припремајући грађу за своју познату књигу "Топлички устанак", учинио је више покушаја да дође до архивске грађе бугарске војне архиве из Првог светског рата, али му такав увид није дозвољен. Због тога, за нас је тај податак још увек тајна. Тачна цифра зверски побијених Срба од стране Бугара у Сурдулици налази се у распону од 3.000 до 30.000 људи, жена и деце.

Доктор Рајс у свом извештају на основу изјава само шест сведока из Сурдулице каже: "У Сурдулици је убијено од 2.000-3.000 људи из околине или су дотерани из даљих места. Сведоци нису могли да их преброје, било их је сувише."

А др. Јован Хаџи-Васиљевић у једној својој књизи наводи да је бугарски војник Маринко говорио да су Бугари у Сурдулици само у току прва три месеца окупације убили "око 2.000 Срба разног пола и узраста".

Американац Вилијем Драјтон, у свом извештају међусавезничкој комисији за утврђивање бугарских злочина наводи:

"Сви Срби који су били образовани или виђенији међу својим суграђанима, били су похватани и спроведени у логоре у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су до Сурдулице... Цела околина овог места представља пространо гробље, па је оправдано названа "кланица Срба",јер су Бугари на путу за Бугарску , током новембра, децембра, јануара, фебруара 1915-16 године овде свакодневно спроводили 200-400 Срба за интернацију, од којих су овде поубијали велики број..."

Наш познати писац Бора Станковић помињао је бугарске злочине у Сурдулици. О томе он пише:

"Сурдулица, намењена да човеку пружи одмор, освежавајући га својом природом, била је као неки центар између дивљине власинске, питомине Топлог Дола и пространих масуричких ливада... Али, поред ове њене улоге њој је судбина доделила и да понесе велики крст мучеништва и да постане друга Голгота, костурница и гробница Срба, побијених и закланих не од непријатеља, већ од зверова и измета човечијег рода.

Како човека језиво дира сам ход по овим местима, гробовима, хумкама. Свака удољица, гроб је нечији. Свако ваше ступање ногом трза вас, да случајно не газите преко мртваца, који је још читави у оделу, а над којим је само танак слој земље кроз који је трава никла и са осталим зеленилом и трулим лишћем га покрива. Бојите се да га бар сада ваља братска нога не гази и скрнави. Али се не можете сачувати... Сурдулица није више оно некадање мало место, трговачка веза између брдских села и железничке пруге, Владичиног Хана, Врања, а за живот и проводњу најпогодније и најздравије. Сада је Сурдулица за Прилеп, Гњилане, Скопље, Призрен, Врање, Лесковац, дакле за стару Србију, центар некадашњег Душановог царства,-друго Косово: костурница њених најбољих синова, жена, деце, онога што је непријатељ сматрао да представља живот једне нације, па је то покупио и поклао све овде. Сада свуда ће се, у свакој од тих вароши, селу, кући и породици чији је отац, син, овде доведен и заклан, увек Сурдулице сећати, помињати је приликом погреба, опела, парастоса. Свака мати..."

Одлучна битка за ослобођење Србије отпочела је на Солунском фронту 14. септембра 1918. године. Убрзо затим. после капитулације Бугарске, Сурдулица је ослобођена 6. октобра 1918. године. Уласком српске војске у Сурдулицу, одмах је покренута иницијатива и прикупљање новчаних за подизање Спомен-костурнице у Сурдулици и за прикупљање костију жртава бугарског покоља у околини Сурдулице ради њихове ексхумације и сахране. Тако је основан и одбор за подизање спомен-костурнице.

На дан 24. августа 1924. свечано је откривена Спомен-костурница и спомен-гимназија као јединствен споменик жртвама бугарских злочина извршених у Сурдулици 1915-18. године. Спомен костурницу је открио краљ Александар Карађорђевић а након тога сваке године 28. јуна, на Видовдан одржаване су свечаности уз присуство великог броја грађана, на којима су евоциране успомене на ове жртве бугарских злочина.

За време другог светског рата, својим другим доласком у Сурдулицу, Бугари су одмах демолирали костурницу, уништили све експонате, а фебруара 1943. су срушили и саму зграду Костурнице, тако да данас на овом месту стоји само спомен-плоча која је подигнута касније.

Сурдулица и НАТО агресија

Година 1999. за мали град Сурдулицу била је кобна. Нико није ни слутио на почетку агресије НАТО-а, да ће једно мало место на југу Србије толико страдати. Погинуло је скоро тридесет људи, међу којима и жене и деца. Један стамбени кварт је сравњен са земљом а део сурдуличког Санаторијума, где су биле смештене избеглице је такође уништен у бомбардовању. Процентуално Сурдулица има највише цивилних жртава од свих градова у Србији.

Сам град Сурдулица је бомбардован у три наврата, а околина и више од десет пута. У другом налету НАТО бомбардера 27. априла 1999. погођен је стамбени кварт недалеко од центра града. Том приликом је погинуло деветоро људи, а међу њима троје деце и цела породица Милић.

Ни после овог Сурдулица није поштеђена. Већ 31. маја 1999. на мети НАТО авијације нашао се Санаторијум-болница за плућне болести. Опет су страдале невине жртве, људи, жене, деца... Погинуло је више од петнаесторо људи. Међу њима и цела породица Малобабић. Иако од њихових тела није остало ништа, сви су сахрањени са санаторијском гробљу у Сурдулици.

Слике овог ужаса су обишле цео свет као трајна опомена човечанству да се тако нешто никад не понови. Тако ово мирно место подно Власине, после страдања у два светска рата, ратне страхоте и ужаси нису заобишли ни овог пута.

Преузето са: www.svgeorgije.org